Руски дом

Убијена је као комуниста и партизанка!

Као антифашиста!

Миља Вујисић, рођена је 1920.године у Црној Гори, у селу Јабука. Завршила нижу Гимназију у Колашину. Удала се 1938.у честиту Кућу Радоша и Велике Дрљевић у Шаховићима. Родила ме 14.априла 1940.  Члан Комунистичке партије Југославије од 1941. Кћи Ранку, удату Мартиновић, родила 18.марта 1942. Са њом је, као борац Треће Пролетерске бригаде, учествовала у Офанзиви на Сутјесци. После  пробоја, по задатку, вратила  се у Шаховиће. Омиљена у народу, била је и председница Среског одбора Антифашистичког фронта жена Бијелог Поља.Тешко је страдала у четничком затвору у Шаховићима, који се није разликовао од Колашинског по бестијалностима и суровом мучењу заробљеника.

Сви у кући Радоша и Велике Дрљевића, били су партизани. Најмлађа кћи Милка, била је активна у СКОЈ-у. Мика је као партизанка, погинула у Босни у Петој офанзиви,никада јој кости нису пронађене, па је  у Малом Зејтинлику, на Соколцу уписана у заједничкој гробници! Синови: Драго и мој отац Милан преживели су   четнички затвор у Колашину  и као партизани борили се против фашиста до краја рата. Стриц ( био у ОЗНА-и) је 1948 године као припадник ИНФОРМБИРОА осуђен  и издржао вишегодишње мучење и страдање у  затворима тадашње југословенске власти. Још у рату био је ожењен са партизанком Милевом и имали су сина Миодрага. Отац је 25.ог маја 1946 године, у Београду, одликован Орденом за осведочену храброст у  НОБ-у. До краја радног века радио је у Југословенској народној армији.

Судбина моје мајке окончана је 14.априла 1944! Тога раног јутра  четници, под командом Павла Ђуришића, учествовали су у  завршним операцијама са немачким и усташким снагама.  Недалеко од Шаховића, део бораца Треће пролетерске бригаде опкољени су и у том сукобу мајку су ранили, докопали је се са документацијом чете, па је мучили и  заклали. (Четнички пуковник командант Павле Ђуришић је, иначе, »од Врховне команде немачких оружаних снага добио нарочито признање за војничке врлине, одликован од Фирера орденом Жељезног крста»,цитат из црногорског квислиншког листа »Ловћен».) Ускоро су четници до темеља спалили нашу кућу. Тако су спаљене и све успомене, сва породична документа… Зато сам Мајку  први пут угледала пет деценија после њене смрти – на фотографији, коју прилажем овој мојој заветној објави! Нисам је препознала. Њен лик не памтим. Ни мирис загрљаја. А знам да је много такве деце партизанских мајки!

Мајка је млађу сестру пренела на грудима преко Сутјеске. Када би јој усахнуло млеко, а сестра гласно плакала од глади, пригушивала је да не би одала партизанске положаје, болницу партизанску, коју је Трећа пролетерска штитила … Преживеле су, изгладнеле, исцрпљене, наишле су најпре на кућу њених родитеља. Али, отац је био четник. Мамина мајка није смела да их пусти у кућу… Нико не зна како су прешле тих двадесетак километара до Шаховића.

Немам личних сећања на Мајку. Само памтим колону људи, који су силазили низ планину према нама.  Сећам се гласног плача и гужве у народу, када су пред нас спустили сандук од свеже даске… жене су падале на тај сандук уз јауке и тужбалице, а мени су говорили да је ту моја мајка… сећам се свога плача… и да је киша падала. Мене су  миловали по глави и нису хтели да отворе сандук да је видим. Мислим да сам знала да ће ми је заувек укопати у земљу… на гробљу. Било је то време многих сахрана…

Ово ми је најтеже дозивање сећања на мајку.

Када смо, много доцније, преносили њене кости из те привремене у породичну гробницу, видела сам мамину оловку и поломљено пенкало… на остацима партизанске униформе поређали су њене кости… Њени саборци су говорили о њој… Тупо сам стајала скамењена… Била сам увређена што маминог имена није било на споменику… Доцније сам уписала њено име на обновљени споменик и тако испунила мој први завет.

У школу сам пошла у Шаховићима са  пет година. У октобру 1945. отац ме је повео за Београд. Сестра је остала код бабе Велике… Сићушне јунак жене, коју смо звали Мајка.Не сећам се да ли сам знала шта је то Београд. Памтим рушевине. Кришом смо се играли по њима.Уселили смо се у Палмотићеву улицу број 25а у половину стана једне дивне јеврејске породице. У школи сам била најмлађа у генерацији.   Биле су то елитне београдске школе и деца учтиво васпитана. Почетком 50-их отац је добио премештај у добродушни  градић Књажевац, у коме сам стекла самопоуздање. Чим је у Гимназији основана  организација Комунистичке Партије Југославије, 6.ог маја 1956.године, међу првима  сам примљена у Партију, а потом   била најмлађи члан КПЈ на Београдском универзитету. То је једина Партија којој сам припадала.

У нашој породици, са петоро деце,  владало је строго патријархално васпитање. Отац строги војник-официр. Маћеха из бројне српско-руске породице, васпитана у духу реда и поштовања. Њена мајка Агнија Стручкова — Нана, дошла је из Сибира, из Краснојарска, пошла  1917. из  љубави према деди Михаилу у село Глијеча, крај Ивањице. Кад је почео рат – била је то партизанска породица. И страдала. Нана ме је увела у чари руског језика и руског народа… »Каћушу» сам од ње научила. Заспивала сам под руским успаванкама.

Давно сам разумела да је историја мог живота  историја Државе у коју је моја мајка веровала и да је  мој живот одређен животом  моје Мајке,  још у зору тог 14.ог априла 1940.године, када сам се једва  одвојила од ње: после два дана њених порођајних мука, на три пуцња из пиштоља, испаљена кроз прозор моје родне куће! Те куће, коју су четници спалили четири године касније.

Судбина моје мајке уклесана је у темеље мога васпитања, постојања и делања: искреност, одлучност да се борим за правду, за истину, за акцију да чинимо живот лепшим, бољим племенитијим, ма где била.

Љиљана Булатовић Медић