Ствараоци словенске азбуке свети Ћирило и Методије
Изложба се бави темом настанка писмености у старој Русији, а чији су ствараоци света равноапостолна браћа Ћирило и Методије (IX в.).
Ћирило, којег су звали и Филозоф, и његов брат Методије, пореклом из грчког града Солун, реформатори су словенске азбуке, ствараоци црквенословенског језика и проповедници хришћанства. Канонизовани су, а поштују се као свеци и на Истоку, и на Западу. Методије је био најстарији од седморице браће, а Ћирило (световно име – Константин) – најмлађи. Методије је био стратег у једној од словенских кнежевина, које су потчињене Византијској империји, највероватније у бугарској кнежевини, где је научио словенски језик. После 10 година Методије се замонашио у једном од манастира на Олимпу. Ћирило имао најбоље учитеље Константинопоља, те је савршено савладао науке свог времена и неколико језика. Због свог ума и изванредног знања добио је надимак Филозоф. Учествовао је у просветитељским византијским мисијама у Арапском калифату и (заједно са Методијем) у Хазарији. Године 863. у Константинопољ је допутовао владар Великоморавске Растислав и замолио да им се пошаљу учетељи који ће им проповедати хришћанство. Ћирило и Методије су превели књиге Светог Писма са грчког на словенски језик. За преводе текстова створили су посебну азбуку – глагољицу. Управо 863. година се сматра за годину рађања словенске писмености.
По позиву римског папе Ћирило и Методије су отпутовали у Рим. Тамо се Ћирило тешко разболео и умро 869. године (сахрањен је у базилици Св. Климента). Крајем 869. године Методије је постао архиепископ Паноније, практично Великоморавске. Године 870. Великоморавску је окупирала војска Источне Франачке краљевине, а Методија су ухапсили. Устанак становништва Моравске и интервенција папе Јована VIII довели су до његовог ослобађања. Након смрти Методија 885. године његови ученици, који су бранили словенску Литургију, протерани су из Моравске и нашли су уточиште у Бугарској. Тамо је створена нова словенска азбука на основу грчке. Због преношења фонетских специфичности словенског језика азбука је допуњена словима, која су позамљена из глагољице. Ова азбука, која је била широко распрострањена међу Источним и Јужним Словенима, добила је на крају назив „ћирилица“ у част Ћирила (Константина).
Ћирило и Методије су Словенима дали не само азбуку, која је добила назив по једном од стваралаца – „ћирилица“, већ су превели на словенски језик текстове Јеванђеља и Светог Писма. Захваљујући преводилачком и просветитељском раду, који су започела у IX веку света равноапостолна браћа Ћирило и Методије, књиге на црквенословенском језику су се шириле по Бугарској, Србији, Влашкој, дошли су и до Русије, те су тако постале посредник између Византије и Русије.
Књиге православне Русије су једна од најважнијих основа духовног живота народа. На изложби су представљени ретки рукописи и древних књига из фонда Државног музејског комплекса у Москви. Ту су текстови Јеванђеља из XVI–XVII века и других руских издања са гравуром, изузетни примери уставног писма и брзописа, орнаменти рукописних књига, наслови исписани китњастим брзописом, крупни иницијали, вињете и украси на маргинама.
Икона „Равноапостолни Ћирило, учитељ словенски“ – XVII век
Ћирило, звани Филозоф, и његов брат Методије Моравски, пореклом из грчког града Солун, реформатори су словенске азбуке, ствараоци црквенословенског језика и проповедници хришћанства. Канонизовани су и поштују се као свеци и на Истоку, и на Западу.
Икона „Свети кнежеви Владимир, Борис и Глеб“ – 1675. година
На икони су представљени први руски свеци – кијевски кнез Владимир (960-1015) и његови синови Борис и Глеб. Свети Владимир се поштује као крститељ Русије. Ширење словенске писмености, коју су донели свети Ћирило и Методије, послужило је за христијанизацију народа Русије.
Рукописна књига „Синодик“ Николо-Угрешког манастира – XVII век
Прелепа лигатура словенских слова, префињени орнаменти, кожне корице са утиснутим златним елементима и бакарне копче чиниле су ову књигу правом драгоценошћу, делом високе уметности. Црвеним мастилом је исписан наслов текста о помену за упокојене: „Помени, Боже, душе наше преминулих преподобних архимандрита, игумана, игуманија и њихових стада…“
Књига „Младости часно зрцало“ – Москва, 1723. година
Године 1708. Петар I је спровео реформу руског језика. Слова словенске азбуке, која су унели свети Ћирило и Методије, модификована су по угледу на западноевропска писма. У књизи се наводе слова новог писма у поређењу са словима старе ћириличне азбуке.
Икона Богородице Богољупске – XVIII век
Пресвета Богородица стоји на облаку и обраћају јој се са молитвом московски свеци: митрополите Петар, Алексије, Јона, Филип, блажени Максим и Василије и други. Богородица уздиже Господу молитве о заштити града Москве. Текст молитве је сачињен на црквенословенском језику. У задњем плану је панорама Московског кремља.
Гравура „Цар Давид“ из књиге „Псалтир“ – 1680. година
На гравури је представљен цар Давид како се моли Богу. Пред њим је отворена књига и музички инструмент – псалтир. Књига садржи стихове, које је Симеон Полоцки (1629-1680) сачинио од псалама. Симеон Полоцки био је истакнути просветитељ, издавач и песник, као и васпитач деце цара Алексеја Михајловича.
Гравура штампана „Јеванђелиста Матеј“ – XVII век
Свети апостол и јеванђелиста Матеј је један од ученика Христа. „Јеванђеље по Матеју“ отвара књиге Новог Завета и поштовано је од стране историчара цркве као једно од најкомпетентнијих извора, који говори о земаљском животу Исуса Христа. „Јеванђеље по Матеју“ у основи је великог броја тумачења и проповеди.
Јеванђеље. Москва – 1906. године
Ћирило и Методије донели су Словенима не само азбуку, која је добила назив по имену једног од стваралаца – „ћирилица“, већ су превели на словенски језик текстове Јеванђеља и Светог Писма. Почетком ХХ века у Русији су се сачувале традиције украшавања црквених књига образима јеванђелиста, орнаментима флоре и краснописом.
Гравура „Јован Златоуст“ из „Синодика“, књиге за помен за упокојене – 1760. године
Црквенословенски језик се користио и за писање стихова. У опису образа свеца је написано: „Велики архијереј Јован Златоуст тражи да се за упокојене чита молитва да би се упокојене душе од мука ослободиле и да би тамо биле у вечном благостању.“
Књига рукописна са црквеним песмама – крај XIX века
У књизи су представљене религиозне песме, које се изводе током црквене службе. Ноте су написане кукастим писмом, којим су се раније писале ноте у Русији, док су текстови написани ћирилицом. Ћирилично писмо у руском књижевном језику користи се и данас. Савремене богослужбене књиге издају се на црквенословенском језику, у чијој је основи „ћирилица“.
Словенске азбуке: глагољица, ћирилица и њени грчки прототипи
У табели су приказани облици слова најстаријих словенских азбука. Порекло слова „глагољице“ још увек није разјашњено, а слова „ћирилице“ су пореклом од грчког алфавита, који су позајмила браћа Ћирило и Методије. У словенским земљама „ћирилица“ је скоро до краја потиснула „глагољицу“.