Ствараоци словенске азбуке свети Ћирило и Методије
Изложба се бави темом настанка писмености у старој Русији, а чији су ствараоци света равноапостолна браћа Ћирило и Методије (IX в.).
Ћирило, којег су звали и Филозоф, и његов брат Методије, пореклом из грчког града Солун, реформатори су словенске азбуке, ствараоци црквенословенског језика и проповедници хришћанства. Канонизовани су, а поштују се као свеци и на Истоку, и на Западу. Методије је био најстарији од седморице браће, а Ћирило (световно име – Константин) – најмлађи. Методије је био стратег у једној од словенских кнежевина, које су потчињене Византијској империји, највероватније у бугарској кнежевини, где је научио словенски језик. После 10 година Методије се замонашио у једном од манастира на Олимпу. Ћирило имао најбоље учитеље Константинопоља, те је савршено савладао науке свог времена и неколико језика. Због свог ума и изванредног знања добио је надимак Филозоф. Учествовао је у просветитељским византијским мисијама у Арапском калифату и (заједно са Методијем) у Хазарији. Године 863. у Константинопољ је допутовао владар Великоморавске Растислав и замолио да им се пошаљу учетељи који ће им проповедати хришћанство. Ћирило и Методије су превели књиге Светог Писма са грчког на словенски језик. За преводе текстова створили су посебну азбуку – глагољицу. Управо 863. година се сматра за годину рађања словенске писмености.
По позиву римског папе Ћирило и Методије су отпутовали у Рим. Тамо се Ћирило тешко разболео и умро 869. године (сахрањен је у базилици Св. Климента). Крајем 869. године Методије је постао архиепископ Паноније, практично Великоморавске. Године 870. Великоморавску је окупирала војска Источне Франачке краљевине, а Методија су ухапсили. Устанак становништва Моравске и интервенција папе Јована VIII довели су до његовог ослобађања. Након смрти Методија 885. године његови ученици, који су бранили словенску Литургију, протерани су из Моравске и нашли су уточиште у Бугарској. Тамо је створена нова словенска азбука на основу грчке. Због преношења фонетских специфичности словенског језика азбука је допуњена словима, која су позамљена из глагољице. Ова азбука, која је била широко распрострањена међу Источним и Јужним Словенима, добила је на крају назив „ћирилица“ у част Ћирила (Константина).
Ћирило и Методије су Словенима дали не само азбуку, која је добила назив по једном од стваралаца – „ћирилица“, већ су превели на словенски језик текстове Јеванђеља и Светог Писма. Захваљујући преводилачком и просветитељском раду, који су започела у IX веку света равноапостолна браћа Ћирило и Методије, књиге на црквенословенском језику су се шириле по Бугарској, Србији, Влашкој, дошли су и до Русије, те су тако постале посредник између Византије и Русије.
Књиге православне Русије су једна од најважнијих основа духовног живота народа. На изложби су представљени ретки рукописи и древних књига из фонда Државног музејског комплекса у Москви. Ту су текстови Јеванђеља из XVI–XVII века и других руских издања са гравуром, изузетни примери уставног писма и брзописа, орнаменти рукописних књига, наслови исписани китњастим брзописом, крупни иницијали, вињете и украси на маргинама.
Икона „Равноапостолни Ћирило, учитељ словенски“ – XVII век
Ћирило, звани Филозоф, и његов брат Методије Моравски, пореклом из грчког града Солун, реформатори су словенске азбуке, ствараоци црквенословенског језика и проповедници хришћанства. Канонизовани су и поштују се као свеци и на Истоку, и на Западу.
Књига „Житија светаца“ од децембра-фебруара 1641. године
Текст житија ствараоца словенске азбуке Ћирила Филозофа је под 14. фебруаром, даном смрти свеца.
Први уџбеник из руске историје – XVII век
На гравури је приказан свети кијевски кнез Владимир, који је покрстио Русију у IX веку. Примање хришћанства је помогло развоју духовних и културних веза Старе Русије и Византије.
Икона „Свети кнежеви Владимир, Борис и Глеб“ – 1675. година
На икони су представљени први руски свеци – кијевски кнез Владимир (960-1015) и његови синови Борис и Глеб. Свети Владимир се поштује као крститељ Русије. Ширење словенске писмености, коју су донели свети Ћирило и Методије, послужило је за христијанизацију народа Русије.
Повест о Ћирилу и Методију
Повест је укључена у књигу из XVIII в. о историји словенских народа, коју је сачинио историчар из Далмације Орбини Мавро. Текст повести је написао црквени писац и преводилац Теофилакт Лопатински (1680-1741).
Први уџбеник из руске историје – XVII век
На гравури је представљена Нојева барка. Према тексту уџбеника, древни словенски народ потиче од прародитеља Ноја.
Житије светог равноапостолног кијевског кнеза Владимира. Објавио Димитрије Ростовски у књизи „Житија светаца“ у јулу 1705. године
Житије је сачинио први руски летописац, монах Кијево-Печерског манастира Нестор (XII в.). У тексту житија кнез Владимир је назван: „Самодржац и просветитељ све Русије“.
Рукописна књига „Синодик“ Николо-Угрешког манастира – XVII век
Прелепа лигатура словенских слова, префињени орнаменти, кожне корице са утиснутим златним елементима и бакарне копче чиниле су ову књигу правом драгоценошћу, делом високе уметности. Црвеним мастилом је исписан наслов текста о помену за упокојене: „Помени, Боже, душе наше преминулих преподобних архимандрита, игумана, игуманија и њихових стада…“
Књига житија светаца Кијево-Печерске лавре – 1702. година
На гравури је представљен летописац Нестор (XII в.). Он је написао први руски летопис „Повест минулих година“, која је ушла у културну ризницу словенских народа.
Књига рукописна „Синодик“ Тројице-Љутиковског манастира – XVII век
Богослужбене књиге су укључивали поучне повести и често су биле украшене илустрацијама. Текст алегорије о неопходности давања милостиње праћен је детаљно осликаним акварелом. Такве књиге су се читале у манастирима током трпезе.
Икона „Јеванђелиста Лука“ – 1703. година
Свети јеванђелиста Лука је представљен у моменту писања текста Јеванђеља. У руци држи гушчје перо, слова су крупна, а почетно слово је црвено. Обрезане ивице обојене су црвеном бојом.
Икона „Јеванђелиста Јован“ – 1703. година
Свете књиге су се поштовале тако што су се украшавале златним ризама са драгим камењем и бисерима.
Икона „Ростовски митрополит Свети Дмитриј“.
Друга половина XVIII в.
Књига „Младости часно зрцало“ – Москва, 1723. година
Године 1708. Петар I је спровео реформу руског језика. Слова словенске азбуке, која су унели свети Ћирило и Методије, модификована су по угледу на западноевропска писма. У књизи се наводе слова новог писма у поређењу са словима старе ћириличне азбуке.
Икона Богородице Богољупске – XVIII век
Пресвета Богородица стоји на облаку и обраћају јој се са молитвом московски свеци: митрополите Петар, Алексије, Јона, Филип, блажени Максим и Василије и други. Богородица уздиже Господу молитве о заштити града Москве. Текст молитве је сачињен на црквенословенском језику. У задњем плану је панорама Московског кремља.
Гравура „Цар Давид“ из књиге „Псалтир“ – 1680. година
На гравури је представљен цар Давид како се моли Богу. Пред њим је отворена књига и музички инструмент – псалтир. Књига садржи стихове, које је Симеон Полоцки (1629-1680) сачинио од псалама. Симеон Полоцки био је истакнути просветитељ, издавач и песник, као и васпитач деце цара Алексеја Михајловича.
Гравура штампана „Јеванђелиста Матеј“ – XVII век
Свети апостол и јеванђелиста Матеј је један од ученика Христа. „Јеванђеље по Матеју“ отвара књиге Новог Завета и поштовано је од стране историчара цркве као једно од најкомпетентнијих извора, који говори о земаљском животу Исуса Христа. „Јеванђеље по Матеју“ у основи је великог броја тумачења и проповеди.
Ћирилична азбука током разних епоха
Током векова облици слова словенске азбуке су се мењали. До XIV в. најстарије свечано писмо, „устав“, заменило је писмо књижевног језика – „полуустав“, а од XVI в. почиње да се користи „брзопис“ ради бржег писања.
Рукописна књига „Јеванђеље“ – XVI век
Ширење словенског писма ћирилице довело је до отварања великих књигописних центара. У радионицама за украшавање књига у Москви користили су се орнаменти старовизантијског и јужнословенског типа.
Јеванђеље. Москва – 1906. године
Ћирило и Методије донели су Словенима не само азбуку, која је добила назив по имену једног од стваралаца – „ћирилица“, већ су превели на словенски језик текстове Јеванђеља и Светог Писма. Почетком ХХ века у Русији су се сачувале традиције украшавања црквених књига образима јеванђелиста, орнаментима флоре и краснописом.
Икона „Јеванђелиста Матеј“ – 1703. година
„Ћирилица“ је постала основа црквенословенског језика, на којем су сви натписи на руским иконама: имена светаца, текстови на свицима и отвореним Јеванђељима.
Икона „Јеванђелиста Марко“ – 1703. година
Отворено Јеванђеље у рукама свеца је смисаони центар иконе. Окренута је према гледаоцу тако да се може прочитати текст Светог Писма: „Почетак Јеванђеља Исуса Христа сина Божијега…“
Гравура „Јован Златоуст“ из „Синодика“, књиге за помен за упокојене – 1760. године
Црквенословенски језик се користио и за писање стихова. У опису образа свеца је написано: „Велики архијереј Јован Златоуст тражи да се за упокојене чита молитва да би се упокојене душе од мука ослободиле и да би тамо биле у вечном благостању.“
Михаил Ломоносов „Руска граматика“ – 1765. година
Књига садржи један од најпоетичнијих карактеристика руског језика: „велелепност шпанског, живост француског, јачина немачког, нежност италијанског, и још богатство и краткост у описивању грчког и латинског језика“.
Мелетиј Смотрицки „Граматика“ – Москва, 1684. година
Описмењавање становништва је довело до појаве првог штампаног уџбеника граматике. У књизи је дато објашњење да се граматика мора учити, како би се правилно писало и говорило.
Икона „Преподобни Сергије Радоњешки“ – XIX век
Светли пример оличења просветитељска мисија браће Ћирила и Методија био је свети Сергије Радоњешки (XIV в.). Просвећивање у старој Русији се одвијало заједно са христијанизацијом.
Књига рукописна са црквеним песмама – крај XIX века
У књизи су представљене религиозне песме, које се изводе током црквене службе. Ноте су написане кукастим писмом, којим су се раније писале ноте у Русији, док су текстови написани ћирилицом. Ћирилично писмо у руском књижевном језику користи се и данас. Савремене богослужбене књиге издају се на црквенословенском језику, у чијој је основи „ћирилица“.
Први уџбеник из руске историје – XVII век
Предање о томе како је Русија примила хришћанску веру током владавине светог кнеза Владимира.
Словенске азбуке: глагољица, ћирилица и њени грчки прототипи
У табели су приказани облици слова најстаријих словенских азбука. Порекло слова „глагољице“ још увек није разјашњено, а слова „ћирилице“ су пореклом од грчког алфавита, који су позајмила браћа Ћирило и Методије. У словенским земљама „ћирилица“ је скоро до краја потиснула „глагољицу“.
