Руски дом

ЛЕЊИНГРАД – САНКТ ПЕТЕРБУРГ. БЛОКАДА. ВЕЧНА ТУГА.

Ово је изузетно тежак фото пројекат. За 75 година после ослобођења Лењинграда од непријатељске блокаде град је скоро успео да залечи своје ране. Обновљени или скоро обновљени небројени дворци, виле и паркови, некада уништени у бомбардовању, артиљеријској ватри или су их спалили окупатори. Више нема никаквих трагова бомбардовања. Станови у којима су стари и деца умирали од глади давно су реновирани и у њима живе други људи. Болнице, који су током БЛОКАДЕ биле у дворцима града, уступили су место музејима. Град поново живи и цвета. Поново је постао најлепши град на Земљи. Видљиви сведоци БЛОКАДЕ су сада само бројна гробља и споменици у част палих и погинулих.

Али на изложби не могу да буду само фотографије гробља. Шта остаје? Остаје ОСЕЋАЈ, и хтео бих да пренесем тај осећај. Тај осећај је ТУГА. Осећај који стеже у грудима сваког Ленинграђана – Петербуржанина. У овом граду БЛОКАДУ памти сваки становник, свака улица, свака зграда, сваки камен. То је и дубоко лична ТУГА. Блокаду су преживели мој тата, бака, рпадеда, омиљени школски учитељи, факултетски предавачи, професори, комшије. У окупираном Кронштату у БЛОКАДИ је умро мој деда. И сваки пут кад се сетим речи БЛОКАДА ја заплачем.

БЛОКАДА је трајала скоро три године. Али у свести увек се појави само страшна слика зиме 1941. године, када је беспомоћни град, који се још увек није предао, преживео тешку нељудску глад. Прекривени мразом, без хране, без воде, без струје, без грејања град је издржао и преживео.

Управо тај осећај сам хтео да пренесем. Зато овде скоро да нема боје. Или само тужна боја. ТУГА И СУЗЕ! СЕЋАЊЕ И НАДА! Нада у то да овај ужас не може и не сме да се понови. НИГДЕ И НИКАД!

Александар Новиков.

  1. децембар 2018. године