Сурово бомбардовање Београда 6. априла 1941. године руске избеглице (као и остали становници Србије) перципирале су као „брутално и бесмислено”. Београдска избегличка колонија била је вероватно најбројнија у земљи и стога се више руских избеглица нашло међу жртвама бомбардовања. Бомбардовање није однело само људске животе. У ватри су се нашле српске (Народна библиотека, Патријаршија), али и руске културне установе. Руски институт Кондакова формиран као центар за руску црквену историју, византологију и археологију био је пренешен у Београд 1938. након немачке агресије против Чехословачке. Био је смештен у Цвијићевој, бр. 61 у близини станова Г.Острогорског и А.Соловјова у четворособном стану, где је била смештена богата библиотека института и налазила се редакција „Анала“ Института. Зграда је страдала у априлском бомбардовању 1941., док су животе изгубили секретар Института, истраживач историје номадских народа Д. А. Расовски и његова млада супруга. Трауме од бомбардовање нису се сводили само на ране, смрт и губитак имовине. Чак у јулу 1941. неутешна мајка Вера Петровна Митрофанова (Београд, Књегине Зорке, 6) тражила је своју ћерку Надежду Митрофанову, која је добила психички напад „нервног поремећаја 6 априла 1941.“ и отишла од куће 8. априла 1941. губећи се у хаосу освојеног града. Успомене на погинуле у априлском бомбардовању 1941. чували су се у облику посебне панихиде на 6.априла 1941., кад су се помињали имена појединих страдалих у бомбардовању руских емиграната. У јавним огласима о томе се говорило у еуфемизмима. Например 12. јула 1941. у руској цркви Св.Тројице на Ташмајдану био је одржан парастос капетану М.К.Аксинском, који је завршио виши војни генерал-штапски течај генерала Головина у Београду, а касније је и сам предавао на њима и био је један од истакнутих руководиоца ових курсева у предратно време. О њему је било написано „да је он нестао 6. априла 1941.“, без навођења околности нестанка. У априлу 1943. 6.априла у 16.30 се позивало на“ панихиду у дан друге годишњице погибије“ појединих истакнутих припадника руске емиграције. Током априлског бомбардовања 1941. лекари руске поликлинике Црвеног крста пружали су активну бесплатну помоћ рањеним и болесним грађанима наравно не чинећи разлику да ли се ради о Русима или Србима (више од 30 хиљада интервенција) .
Тачан број погинулих у Бомбардовању Београда је дискутабилан и варира се око 2,2 -2,5 хиљаде људи. Не можемо да утврдимо ни тачан број руских емиграната који спадају у овај број. Ипак на парцели 68Ц Новог гробља уз Северни булевар постоји „Спомен гробље жртава бомбардовања Београда 1941.“ које је било изграђено 1966. године према пројекту архитекте Милице Момчиловић на њему се налазе осам хумки са 29 мермерних плоча на којима су уписана имена 646 идентификованих и 1.361 неидентификованих особа, односно 2007 особа страдалих у бомбардовању Београда 6. априла 1941. На основу записа цркве Св.Тројице на Ташмајдану можемо поименице назвати 50 руских емиграната страдалих у априлском бомбардовању Београда 6.априла 1941.
Већи део њих (44) издвојили смо из спискова на основу директног навођења у списковима да су погинули у бомбардовању. Још петоро преминула издвојили смо на основу тога да су били сахрањени у истим рововима са преосталим погинулим услед бомбардовања са истим датумом смрти шестог априла 1941. (мора да се истакне да разлог смрти у записима није се свуда уредно попуњавао). Најзад за смрт још једног руског емигранта – председника руске колоније у Београду Ј.Ј.Ковалевског ми поуздано знамо из више извора, мада он није био сахрањен у заједничкој гробници већ у једном гробу са својим братом у посебном, сачуваном до наших дана гробном месту (парцела 90, гроб 18).Упоређивањем броја погинулих емиграната са општим приближним бројем Руса у Београду у том периода долазимо до нешто мањег промила погинулих него ли код укупног становништва Београда. Обзиром на дисперсност руске заједнице по целом граду разлогом овог може бити већа количина самаца у редовима руских емиграната. У овом случају они су имали много више да попуне категорију „неидентификових погинулих“ и били су сахрањени без препознавања, чији нестанак није имао ко да пријави. Код идентификованих погинулих постоји само један човек „капетан М.К.Аксински, председник југословенско-руског комитета“, активни учесник делатности Војно-научног комитета о коме уз напомену да је погинуо у бомбардовању уместо места сахрањивања је наведено „нема тела.“ У демографском смислу погинули представљају обични пресек емигрантског друштва. Мушкараца више (33) него ли жена (17). Између погинулих присуствује 8 породица (2-3 лица са истим презименима). Позната су имена седморо руских дечака и девојчица који су нашли смрт у априлском бомбардовању 1941. (особа школског узраста до 17 година) и/или је наведено „ученик“/“ученица“ руске гимназије или руске основне школе. Најбројнија страдала породица је породица заставника руске црноморске флоте из Севастопоља Алексеја Краснова, који је погинуо уз супругу Татјану, ћерку Машу ученицу руске гимназије (17 година) и сина Аљошу ученика руске основне школе (9 година). Најмлађи погинули Пећа Крамер имао је 4 године, и погинуо је са својом мајком Ином која је имала 30 година и оцем Владимиром који је имао 37 година.
Посебан поглед на трагичне догађаје 27.марта 1941. и Априлског рата пружио је у својој очигледно пристрасној краћој (24 странице) расправи праћеној са неколико фотографија руски десничарски новинар А.В.Лањин. Његова књига била је објављена на руском у јуну 1941. Очито је њен циљ био пребацити терет одговорности за погинуле са агресора – Немаца, на лица која су изазвали бомбардовање – заверенике и организаторе протеста против Немачке.
Руски емигранти који су били позвани у војску одазвали су се том позиву. Подаци о учешћу руских емиграната од августа 1941. почео је марљиво да прикупља пуковник M.M.Голеевски, бивши официр југословенске краљевске војске чији је брат инжењер А.М.Голејевски је погинуо у Априлском бомбардовању, на жалост нису сачувани. На основу извода из ових података Југословенска влада у емиграцији добила је извештај о 12% руских учесника Априлског рата погинулих у борбама. Неким чудом у Београду на руској парцели Новог гробља се сачувао гроб Владимира Јевгењевича Шеља млађаног руског поручника који је у својој двадесет другој години живота. Владимир Шељ рођен је 23. април 1919 у граду Одеса.
25.јануара 1920. са својом породицом новорођени Владимир је напустио Русију на броду „Рио-Пардо“, са којим су избеглице стигли у Солун. Одатле су у току исте године дошли у нову отаџбину, земљу где је Владимир проговорио. Припадник породице руских Немаца у свој војни картон је уписао да зна само један језик сем државног (српског) и то Руски. Завршио је руску гимназију у Београду, а након тога нижу школу Војне академија од 1 октобра 1937 до 1. априла 1940. По завршетку војне школе ступио је у југословенско држављанство, и као активни пешадијски потпуковник отишао је на службовање у 5. чету 15. пешадијског пука „Стеван Синђелић“ у граду Тузла. Погинуо је херојски 13. априла 1941. у покушају да заустави немачку тенковску колону. Његов отац је пренео посмртни остаци у Београд 7.маја 1941. и сахранио је на Новом гробљу (парцела 80а, бр.138).
