Дана 21. фебруара у Руском дому је одржано вече „Заштита хришћанства и проблем неканонске украјинске православне цркве“, које је организовао Центар за заштиту хрићанског идентитета у Београду. Професор Богословског факултета Универзитета у Београду протојереј ставрофор Радомир Поповић говорио је о прогонима хришћана као појави у црквеној историји. Познати историчар, професор Филозофског факултета Универзитета у Београду Милош Ковић дотакао се парадокса раста политичке улоге религија приликом спољашњих истеривања на ивицу либералног друштва. Говорећи о нападима на православље у контексту општег притиска Запада на Русију и Србе као дуготрајног историјског процеса, професор Ковић је истакао да је у савременој украјинског кризи Васељенски патријархат је постао оруђе Запада за притисак на православни Исток као што је било у ратовима XVIII-XIX века.
Главни реферат вечери је излагао руководилац Центра за заштиту хришћанског идентитета Диогенис Валаванидис. На почетку је истакао колико му је као понтијском Грку тешко да критикује константинопољског патријарха, али га на то наводи верност православном учењу. Излагач је огорчено описао процес дехристијанизације савременог Запада које се одржава на све аспекте друштвеног живота, као и сузбијање традиционалних породичних вредности и начела. Детаљно је размотрио недопустиве примере угњетавања православних хришћана у данашњици као што су дешавања у Сирији и Ираку, нападе на српске православне светиње на Косову и Метохији и изразио је велику забринутост за судбину храма Свете Софије.
Говорећи о кризи због црквеног раскола у Украјини Валаванидис га је упоредио са Великим расколом Источне и Западне цркве 1054. год., окривио је Васељенског патријарха Вартоломеја за гледање кроз прсте јереси етнофилетизма, подржавање „плода лењинско-стаљинско-комунистичког секуларизма“ и доношење антиканонског решења под притиском Вашингтона и Ватикана. Излагач је упоредио формирање неканонских црквених структура у Украјини са покушајима власти комунистичке Југославије и њихових наследника у Црној Гори да формирају непризнате такозване Македонске и Црногорске цркве. Одлучно је одбио претензије Васељенског патријарха на предводништво у православном свету, истакавши да су све основе за то нестале после окупирања Константинопоља од стране Османлија 29. маја 1453. године и пада Византијског царства, и да се активности Васељенске патријаршије у украјинској кризи дефинишу пре свега као притисак антиправославних снага, а не религиозна или канонска схватања.
Вече је изазвало велики интерес међу студентима Богословског факултета и православне јавности Београда.
