На трибини су говорили професори Универзитета у Београду – филозоф Часлав Копривица и историчар Милош Ковић. Руски дом представио је Георгиј Енгелхардт који је подсетио слушаоце трибине на главни историјски контекст Стаљинградске епопеје, њене огромне размере (више од пола године непрекидних борби у граду на Волги и око њега), као и на општи значај Стаљинградске битке за Велики отаџбински рат, али и цео Други светски рат. Зашто је исход рата одредила управо битка на Волги? Зашто поражени Вермахт није никада успео да се опорави и шта је у народима поробљене Европе пробудило наду на ослобођење?
Проф. др Милош Ковић је Стаљинград ставио у контекст „процеса дугог трајања“, пре свега сталног притиска Запада на исток Европе. Од крсташких ратова против српских и босанских „јеретика”, преко похода Швеђана и Тевтонског реда на руске земаље коме се супротставио Александар Невски, до интервенција из периода Смутног времена. Према његовим речима, притисак Запада увек је изазивао одговор Русије. Логична последица протеривања Пољака из Москве било је заузимање Варшаве од стране Руса, Наполеонова инвазија – долазак руске војске 1814. године у Париз, а 22. јун 1941. године – заузимање Берлина.
Говорећи о идеологији нацизма, Ковић се осврнуо на њено порекло у англо-француским расним теоријама Чемберлена и Гобиноа, напомињући да и лидери савременог Запада имају расистички поглед на Русе и Србе – „испод других европских народа“. Према његовом мишљењу, Русија се сада, као и 1943. године, бори за право на живот, а ова борба има и историјски значај.
Проф. др Часлав Копривица је Стаљинградску битку узео као добар пример за сучељавања Добра и Зла, позивајући на размишљање о разлозима укорењености зла у европској култури, која доводи до понављања историјских трагедија, о прихватљивости уништавања Другог као начин решавања проблема. Стаљинград је у овом контексту пример успешног отпора Злу, који пружа наду и у садашњим приликама, када, као и 1941. и 1914. „људи треба да се одупру Злу.
Пуно излагање проф. др Часлава Копривице:
О годишњици Стаљинградске битке
Руски дом, 16. фебруар 2023.
Ја бих да кажем нешто о савременим поукама Стаљинградске битке, преломне битке посљедњег великог свјетског оружаног суочавања са злом – до овога најновијега, чему смо данас свједоци. Прошлост памтимо не само за вољу ње саме, ради одавања почасти с временом прохујалим заслужницима и великанима, већ зато што нам је прошлост увијек неопходна да бисмо се оријентисали у садашњости – и сазнајно и морално. Утолико, спомињана и тумачена прошлост кудикамо је потребнија садашњима него прошлима, који, за разлику од нас биолошки живих, у својем бићу више ништа не могу да промијене.
У обраћању јавности на почетку СВО предсједник Путин је рекао да су извучене поуке из ВОВ и да се више неће чекати да нацизам први нападне. Надајмо се да је заиста тако и да се текући рат против нацизма неће завршити преговорима с нацистима, и свима који их подржавају, већ његовом/њиховом капитулацијом, као 1945. Такође се надамо да за ослобођење од нацизма цијеле бивше Украјине неће бити неопходно платити цијену неког новог Стаљинграда.
Кажу да се историја се понавља, нарочито онима који нијесу ништа научили од ње. Нажалост, то сада видимо, она се понавља и онима који су историјску лекцији научили, као Русима и Русији – и то од 2014. у бившој Украјини. Још од деведеестих се обнавља нацизам, нарочито по источноевропским просторима који су у Другом свјеском рату имали нацистичку традицију. А на Западу се обнавља симпатија за источноевропски нацизам, који се доживљава као природни савезник русо-србофобног дијела Запада, као што су тридесетих година прошлог стољећа многи на Западу у Хитлеровом нацизму видјели рјешење „проблема“ совјетске Русије.
Ако је источној Европи поново жив нацизам, а у западној Еврои (макар) филонацизам, тада то значи да Европа и Запад задржавају ендемску склоност генерисању разних врста аберативних друштвено-политичких феномена, који представљају помјерени симптом њене неисцрпне способности изњедривања социоидентитетски патогених феномена и њихових разновидих пројава. Те, сада већ видимо, регуларне историјске испаде (Наполеонова најезда – Кримски рат – Први свјетски рат – Други свјетски рат – ратови деведесетих против Срба – рат Запада против Русије, засад само у бившој Украјини) треба посматрати у контексту онога за шта Запад чува стални потенцијал (агресија према „неподобном“ другом), што се види у мирнодопским релацијама, по тзв. „надмености“ западњачких народа према неким другим народима. Суштина тога је латентна премиса да за нас не важе иста мјерила као за друге, да, напротив, важи наше „изузеништво“, тј. „право“ да са позиције (само)изабраних самовољно уводимо и спроводимо свјетска правила која почивају да дискриминацији, која каткад даје „овлашћења“ и за уништавање других. У кризним, ратним временима та надменост само се претвара у видљиву агресију, која је, у суштини, све вријеме била латентно присутна и и у било којем тренутку могућа.
С почетком СВО прошле године, што је био само наставак грађанског рата у бившој Украјини отпочелог 2014, који је секундарно био и украјинско-западњачки рат против Русије, у јавности Европе преовладао је сљедећи доминантни закључак о узроцима текућег неповољног свјетског стања: главни проблем данашњег свијета је у другоме, наиме у Русима, не у нама. А схватање другога као извора проблема, односно маштање о уништавању тог „реметилачког“ другога, као рјешењу Свјетског проблема – типично је за тоталитарни свјетоназор и тоталитарне идеологије.
Тоталитариза, како је неко рекао, трагични је израз метафизичка жудње за поновним успостављањем поретка, који је у секуларном, посттрансценденцијском свијету био и остао недосањани сан. Носиоци, односно жртве тоталитаризмом изазване патоидентитетске симптоматике, по природи ствари, нијесу кадри да своје становиште освијесте као проблематично, а камоли као абнормално, морално спорно, теоријски неодрживо итд. Они само, некако манихејски, разлучују „добро“ и „зло“, „свјетлост“ и „таму“…. – тако да свјетску пошаст виде не само у другоме, у његовом идентитету као таквом, па се тај други безмало сматра оличењем свих главних свјетских проблема. Зато, вјерује обневидјели „тоталитарац“, уништењем тог непријатељског другога треба (поново) бити успостављено блиставо свјетско стање. Зато је тоталитаризмима обично својствена нека врста друштвене, чак и свјетске утопије која треба треба бити достигнута путем геноцида – уништењем непријатеља који угрожава свијет.
Разумије се, тоталитаристичка, на персоналноидентитетској, те колективноидентитетској незрелости заснована одлучност за дјеловање – по правилу до истребљења онога што се препознаје као архинепријатељско друго – обрнуто је сразмјерна мисаоно-рефлексивној мањкавости не само присталица него и идеологā тоталитаризма. Нагомилане кризе изискују све развијеније рефлексивне компетенције, све опширније образовање и префињенију ерудицију. Нажалост, управо супротно томе, у кризним раздобљима губи се стрпљење – које је управо тада тако неопходно и за промишљање и за промишљено дјеловање. Напротив, траже се једноставна рјешења, пријеки путеви, по правилу сачињени од „кратких спојева“ у закључивању, који генеришу идеолошке псеудоистине, која, на концу, изњедрује противморални друштвени активизам и одговарајујућу историјску акцију.
Тоталитаризам настаје као психосоцијално и политичкоидентитетски оваплоћена пројава немогућности достојног ношења с „тамним мјестима“ сопствене културе, цивилизације, најпослије колективног идентитета властите политичке заједнице. Када одвећ дуго кризни потенцијали једног културноцивилизацијског организма на буду ваљана рефлектовани, а камоли да су се за њих нашли и макар провизорно примјерени одговори, изостанак „фармакололошке“ рефлексије генерише канцерогено ткиво у бићу културе. А канцер, то је у суштини аутоимуно обољење – у овом случају духа. Канцер је управо то – када неки организам, самог себе почиње да изједа. Када је о култури ријеч, њено „самоизједање“ наступа када код се код ње не развије дорасла способност ауторефлексивне корекције властитог бића.
Савремене (нео)тоталитарне тенденције, имају два главна појавна облика, који одлучујуће свјетске проблеме виде у одређеним актерима, односно њиховима идентитетима. За нац/тизам – проблем је у другима (Русима, Србима), у томе шта они јесу. Комплементарно овоме, за тзв. „Другу Србију“ и један дио тзв. „Друге Русија“, који стоје на аутошовинистичком становишту – проблем је у нама, у томе шта ми јесмо. У оба случаја, проблем се – кратковидо, мисаоно недорасло, а етички недопустиво – своди на неки туђи идентитет као такав. Ствари су, међутим, неупоредиво сложеније, нарочито у европској цивилизацији, унутар које су, узгред, знатно мање идентитетске разлике него, примјера ради, између европског и исламског свијета, гдје је ријеч о јасно идентитески разлученим цивилизацијским организмима, међу којима нема такве корелације као између свих оних који је током повијести модерног европског тоталитаризма били препознавани као „унутрашњи непријатељи“ нас, ,нашег свијета, „наших вриједности“ итд.
Историјски успон кризе поуздан је знак за оно што се, уосталом и без ње, могло знати – да прави проблеми лежи у дубинској структури наше цивилизације, у ономе до чега је она стигла, и то захваљујући одређеној историјској интеракцији многих – било реалних, било измаштаних – парова или констелација нас и њих – радило се, примјера ради, о Германима и Словенима, јудаистима и хришћанима, буржујима и пролетерима, или – да ствар примијенимо и на српско, односно руско историјско тло – о Хрватима и Србима, односно Малорусима/Порацима и Русима. Криза културе посљедица је разних мањкавости произашлих нз начина узајамног опхођења нас и њих (да на тренутак заборавимо да су та [само]додјељљена имена често посљедица манипулације, чак идентитетског инжењеринга), из њиховог и нашег држања, етоса, а не из тога шта ми напросто јесмо, што се обично посматра на начин неког идентитетског редукционизма –када је ријеч о објема странам. Проблем, дакле, обично лежи у и нама и у њима, тј. у ономе ми-и-они – али не на начин да су, тривијално, сви подједнако криви и сви подједнако невини (јер је историјски ријетко када тако). Прије је ријеч о томе да за велику несрећу никада није довољан само један актер, један потоњи кривац, односно злочинац, већ она обично настаје гомилањем негативних енергија у дужем року – док културом неприкосновено владају самосљепило и сљепило за друге.
Исходште могућности повијесног злочина лежи у мањку знања – и о себи и о другима, о нашем међудејствима, те њиховој правој природи и правим посљедицама. А све то чини реалну изведбу бића једне културе, тако да ако заслијепљено гледамо на себе и друге, нећемо разумјети своју цивилизацију, а недостатак увида и знања сигуран је пут за сувишак погрешног дјеловања, које се завршава у великим изливима убилачких енергија, када савијест за многе припадника читавих нараштаја остаје привремено искучен. Ако је знање једна од основа врлине, тада талежење незнања, као кључни показатељ кризног стања културе, проузрокује и гомилање противврлине – што у неком тренутку доводи до разорног дејства у виду разобручене, масовне спремности на злочин. Бојим се да сада, као и 1914, и као 1941, поново живимо у таквом времену – ако је од 28. јула 1914, па и раније, оно икада и престајало…
Наравно, позив на рефлексивну будност и држање високих моралних стандарда никако не треба схватити као апел на емпиријски морални скептицизам када је ријеч о процјени текућих свјетских кретања и глобалних спорова. Уз све мањкавости, на разним нивоима, који нас, Србе и Русе, одликују или могу одликовати – и у прошлости и данас – нема сумње да смо поново суочени са злом које је кренуло на нас. То нас не може ослободити од самообавезе да – као и у мирним временима – разумијевамо и себе и друге, макар они били наши данашњи (и некадашњи) непријатељи. Но тренутно је прворазредни задатак одбити поновни налет напријатеља на нас, издржати и на концу побиједити.
Зато, догодине у Призрену – догодине у Кијеву!
