Данас, скоро 80 година након рата, ми живимо у свету у ком покушавају да нам подметну основне појмове, ослободилац може бити проглашен за окупатора, где земље и народи који сносе одговорност за најмонструозније злочине у историји човечанства себи дају за право да суде и окриве оне који су све жртвовали ради слободе. Скоро све плоче на Гробљу ослободилаца Београда су исте. Омањи камени квадрат сиве боје с натписом. Кад се мало загледаш у имена, одједном приметиш: пуковник Стрижов, погинуо у бици код Будимпеште, желео да се сахрани у Београду! Капетан Иванушкин, капетан Безделов, мајор Заварухин и многи, многи други… Сви су они погинули код Будимпеште, али су желели да буду сахрањени у Србији… Више нигде у Европи таквих натписа нема. И ето, након 80 година, стојиш испред тог камена и размишљаш: Друже пуковниче, шта ли си ти нашао овде у Београду за само неколико дана у октобру ’44?! Шта ли ти се тако посебно овде десило да си, одлазећи преко Дунава у сигурну смрт, тражио својим ратним друговима, да те ако погинеш врате управо овде, на српску земљу? Шта си знао о Србији у свом далеком, на пример, сибирском селу, и шта си стекао, осетио, проживео овде, што ниси пронашао корачајући преко пола Европе? Нема одговора… Нема их ни у извештајима с фронта, нити у обавештењима о смртном случају, које је добила твоја родбина, нити у документима у војним архивима.
Наставак на сајту „ПОЛИТИКЕ”
