Повратак генерала – 145. годишњица доласка руских добровољаца у Србију

У историји Русије XIX век је био доба културног, политичког и духовног успона. Руска држава је елиминисала последње центре робовласништва и хајдучије на Кавказу и у средњој Азији, јачајући своје границе и приближавајући цивилизацију народима Истока. Муњевите акције мањиh група добро припремљених и обучених пешадинаца, Козака на коњима и пољске артиљерије били су главни облик ратовања руске војске у овим крајевима.  Михаил Григоријевич Черњајев, који је тада имао велико борбено искуство, успео је да искористи ову тактику 1865. године да заузме град Ташкент, чије је становништво у то време бројало око 100 хиљада људи. Черњајев убрзо је опозван из Туркестана и био је у резерви све до пензионисања 1875. године. У периоду 1873–1876, М. Г. Черњајев је у Санкт Петербургу издавао новине Русский мир, које су истицале националне ставове супротне опрезном реформистичком правцу владе по питању унутрашње и спољне политике. У томе је био близак групи московских словенофила који су били окупљени око И. С. Аксакова. Када је у лето 1875. у Херцеговини избио устанак православног српског становништва против турских власти, Русский мир је био први лист у главном граду који је посебну пажњу посветио овом догађају. Пораст грађанске свести и жеља руског друштва да предузме независне кораке, диктиране националним осећањима ван контроле државе, уплашили су владу Русије. Упркос директној царској забрани Черњајев је отишао у Београд, у који је стигао у априлу 1876. године. Ратни планови свели су се на главну идеју – снагама Тимочко-моравске војске изненадним нападом поразити Турке, ударивши у правцу Ниша. М. Г. Черњајев је пристао да ступи у српску службу 12. маја 1876. без икакве дозволе цара. Моравска групација Черњајева бројала 50 хиљада људи, источна групација Лешјанина 25 хиљада, западна групација Алимпића 20 хиљада, а ибарска војска Заха 24 хиљаде људи. Насупрот њима била је турска војска, у којој се налазило 20 хиљада башибозлука, 25 хиљада резервиста и 133 хиљаде редовних војника.

Избијање непријатељстава је показало да је било готово немогуће поновити успехе средњоазијске акције. Регуларна турска војска је била много боље припремљена од кокандске војске, а борбени квалитети башибозлука су били нешто инфериорнији од српске народне армије која је представљала милицију. Војну и санитарну помоћ Србима су пружали поједини припадници бројних европских народа. Међутим, велика већина добровољаца је дошла из Русије. До краја јула 1876. у Србију су стигле вође војног добровољства, пензионисани професионални официри, међу којима су, поред 48-годишњег Черњајева, били 34-годишњи Н. А. Кирејев (погинуо 18. јула 1876) и 36-годишњи Н. Н. Рајевски (погинуо 20. августа 1876). Повећана подршка јавности добровољачком покрету довела је до тога да је цар Александар II дозволио официрима да дају привремене оставке како би учествовали у добровољачком покрету. Словенски комитети су укупно послали 4.303 лица из Русије у Србију, али ова цифра не укључује неколико стотина оних који су сами стигли. М.Г.Черњајев је у јавном извештају о утрошеним средствима написао да је октобром под његовом командом остало 2.446 добровољаца: 640 официра и 1.806 подофицира и војника са искуством у војној служби. У истом извештају, Черњајев је објаснио да је један број добровољаца био изван његове команде у Ибарској и Дринској војсци. Да бисмо разумели значење ових бројки, наводимо да је према Војним шематизмима Кнежевине Србије 1876. године редовна српска војска шест месеци пре рата имала само 317 официра, од којих је пет било пуковника, 12 потпуковника, 20 мајора.

У тешким условима, јесени 1876, Черњајев је инсистирао да је дошло време за званичну интервенцију оружаних снага Русије, које би могле да искористе концентрацију снага турске војске на западу и убрзано се пробију до престонице Порте, кроз планинске превоје на Балкану, чиме би се избегао будући неизбежан тежак и крвав рат. Турска војска у Ђунису са надмоћнијим снагама је успела да победи здружене снаге српске војске и руских добровољаца 17. (29) октобра 1878. године. Колосални губици међу добровољцима, губитак стратешке тачке одбране и пад војног духа у армији су приморали Черњајева да кнезу Милану пошаље у Београд хитан телеграм у којем се наводи да ће без хитног примирја Србија бити осуђена на пропаст. Следећег дана, Русија је започела делимичну мобилизацију војске, поставила ултиматум османској влади да ургентно закључи примирје и повуче турске трупе са предратне територије кнежевине Србије. Дана 20. октобра (1. новембра)  1876. ступило је на снагу примирје. Черњајев је предао команду српском официру и отишао за Београд. Интервенција званичне Русије је имала своју цену. Непослушни генерал је био принуђен да хитно напусти Србију. Генерал Черњајев је морао да сносе консеквенце своје непослушности: дуго није добио царску дозволу за повратак у Русију, био је држан по страни од борбених операција на Балкану током руско-турског рата и био му је изричито забрањен повратак у Србију на почетку другог српско-турског рата. Последњи добровољци су напустили Србију до краја фебруара 1877.

Сећање на тешке дане војне сарадње је било замрачено међусобним пребацивањима и оговарањима руских добровољаца и српских официра. Међутим, његови саборци у Русији и Србији сећали су се генерала по добру. Друштво „бивших руских добровољаца из остатака борбених одреда светог рата 1876. године за ослобођење Србије“ окупљало се на свечаним парастосима у Русији све до 1914. Искра борбе која се распламсала у лето 1876. није замрла и настављена је у руско-турском рату 1877–1878., чији је један од резултата било међународно признање независности Србије. Османска застава, која је у јуну 1876. збачена са Калемегдана, од тада се више никада није уздигла на зидовима Београдске тврђаве.

Изложба представља скенове докумената из личне архиве М. Г.Черњајева, која се чува у Одељењу писаних извора Државног историјског музеја у Москви (ГИМ). Скенови важних илустрација (фотографије, карте и литографије) такође су из овог музеја. Изложбу допуњују илустрације из приватне збирке руске штампе (ЧС), чији се примерци могу видети у оригиналу и у облику скенова. Приликом излагања коришћен је стари календар, осим за одређене важније догађаје, код којих су наведени датуми према старом (и према новом) календару.