1️⃣4️⃣0️⃣ Данас, 15. априла, навршава се 140 година од рођења истакнутог руског песника, књижевног критичара, теоретичара и преводиоца, неуморног путника, истраживача Африке и носиоца два Георгијевска крста из Првог светског рата, „последњег племића руске поезије“ Николаја Степановича Гумиљова (1886–1921).
Будући песник је у детињству живео у Тифлису и Царском Селу, након завршетка гимназије много је путовао, студирао на Сорбони, затим у Санкт Петербургу, где објављује своју прву „одраслу“ књигу „Романтични цветови“ (1908), која му је одмах донела славу. Поезија Гумиљова од самог почетка привукла је пажњу романтичним ескапизмом и богатством егзотике: Далеки и Блиски исток, Јужна Америка, Скандинавија и, наравно, Африка, коју је Гумиљов више пута посећивао и одакле је донео богату збирку артефаката у Кунсткамеру. Песник се такође окретао историјским и фантастичним темама, легендама и предањима, фолклору различитих народа и историји Старе Русије.
У наредним годинама Николај Гумиљов постаје један од главних покретача акмеизма — књижевног правца који је проистекао из симболизма и у извесној мери му се супротставио, залажући се за предметност теме и слике, као и за враћање поетској речи њеног прецизног, „стварног“ значења. Гумиљов је био теоретичар и лидер покрета акмеиста „Цех песника“ (основаног 1912. године), док је његова супруга Ана Ахматова била један од водећих и најпознатијих песника ове школе.
⚔️ Године 1914. Гумиљов одлази на фронт као добровољац и храбро се бори до краја рата на различитим фронтовима, у коњици. Одликован је са два Георгијевска крста и Орденом Светог Станислава III степена, али је стекао и тешка искуства која ће му омогућити да напише своја најбоља дела, објављена у познијим збиркама „Лук“, „Логорска ватра“, „Ватрени стуб“, које можете наћи у библиотеци Руског дома у Београду…
Након рата, 1918. године, Гумиљов се враћа у Совјетску Русију, у Петроград, учествује у раду Свесавезног савеза песника, ради у издавачкој кући „Светска књижевност“ и објављује своја дела. Истовремено, не изражавајући јавно противљење новој власти ни у јавности ни у својим делима, отворено истиче своја монархистичка уверења и прекрсти се пред црквом.
У августу 1921. године Гумиљов је ухапшен под оптужбом за учешће у завери „Петроградске борбене организације В. Н. Таганцева“ и убрзо стрељан на непознатом месту, упркос покушајима више совјетских књижевника, укључујући Максима Горког, да га спасу. Случај је касније признат као потпуно фабрикован, а Гумиљов је потпуно рехабилитован тек 1992. године.
