Руски дом

Рат очима детета

Успомене очевица догађаја 6. априла 1941. године, Андреја Тарасјева, доктора филолошких наука, професора Универзитета у Београду, председника Друштва за очување сећања на Русе у Србији, који је током сурових ратних дана бомбардовања и нацистичке окупације Београда био ученик руске основне школе при Руском дому.
Тачан број погинулих у Бомбардовању Београда је дискутабилан и варира се око 2,2-2,5 хиљаде људи. Не можемо да утврдимо ни тачан број руских емиграната који спадају у овај број. Ипак на парцели 68Ц Новог гробља уз Северни булевар постоји „Спомен гробље жртава бомбардовања Београда 1941.“ које је било изграђено 1966. године према пројекту архитекте Милице Момчиловић. На њему се налазе осам хумки са 29 мермерних плоча на којима су уписана имена 646 идентификованих и 1.361 неидентификованих особа, односно 2007 особа страдалих у бомбардовању Београда 6. априла 1941.На основу записа цркве Св. Тројице на Ташмајдану можемо поименице назвати 50 руских емиграната страдалих у априлском бомбардовању Београда.
Већи део њих (44) издвојили смо из спискова на основу директног навођења у списковима да су погинули у бомбардовању. Још петоро преминула издвојили смо на основу тога да су били сахрањени у истим рововима са преосталим погинулим услед бомбардовања са истим датумом смрти шестог априла 1941. (мора се истаћи да се разлог смрти у записима није свуда уредно попуњавао). Најзад за смрт још једног руског емигранта – председника руске колоније у Београду Ј.Ј. Ковалевског поуздано знамо из више извора, мада он није био сахрањен у заједничкој гробници већ у једном гробу са својим братом у посебном, сачуваном до наших дана гробном месту. Упоређивањем броја погинулих емиграната са општим приближним бројем Руса у Београду у том периода долазимо до нешто мањег процента погинулих него ли код укупног становништва Београда. Обзиром на дисперсност руске заједнице по целом граду разлогом овог може бити већа количина самаца у редовима руских емиграната. У овом случају они су имали много више да попуне категорију „неидентификових погинулих“ и били су сахрањени без препознавања, чији нестанак није имао ко да пријави. Код идентификованих погинулих постоји само један човек „капетан М.К. Аксински, председник југословенско-руског комитета“, активни учесник делатности Војно-научног комитета о коме уз напомену да је погинуо у бомбардовању уместо места сахрањивања је наведено „нема тела.“ У демографском смислу погинули представљају обични пресек емигрантског друштва. Мушкараца више (33) него ли жена (17). Између погинулих присуствује 8 породица (2-3 лица са истим презименима). Позната су имена седморо руских дечака и девојчица који су нашли смрт у априлском бомбардовању 1941. (особа школског узраста до 17 година) и/или је наведено „ученик“/“ученица“ руске гимназије или руске основне школе. Најбројнија страдала породица је породица заставника руске црноморске флоте из Севастопоља Алексеја Краснова, који је погинуо уз супругу Татјану, ћерку Машу ученицу руске гимназије (17 година) и сина Аљошу ученика руске основне школе (9 година). Најмлађи погинули Пећа Крамер имао је 4 године, и погинуо је са својом мајком Ином која је имала 30 година и оцем Владимиром који је имао 37 година.
Аутор текста: др Алексеј Тимофејев, научни сарадник Института за новију историју Србије.