3. марта на Светски дан писаца Руски дом у Београду отвара циклус „Најлепши стихови руских песника“ у извођењу српских уметника. Први део заједничког пројекта Руског дома и редитеља Милана Шарца посвећен је стваралаштву Сергеја Јесењина. Сам Милан о идеји снимања избора песама говори овако:
Идеја о избору најлепших стихова руских песника настала је приликом посете руском амбасадору Александру Алексејеву, у друштву са академским сликаром Ољом Ивањицки. При спомену Јесењина, од амбасадора сам тада сазнао да су сви председници Совјетског Савеза и Русије знали стихове Сергеја Јесењина и да су их у неким приликама рецитовали.
После тог разговора почео сам да размишљам како би било добро да разни глумци и песници прочитају неке стихове, с тим што сам осим стихова Јесењина одабрао и стихове Александра Пушкина, Ане Ахматове, Бориса Пастернака, Марине Цветајеве.
На овом обимном пројекту сам радио две године, с тим што сам стихове Јесењина „Довиђења друже мој, довиђења“ у интерпретацији Мире Ступице, снимио раније.
Избор стихова Пушкина, Јесењина, Ахматове, Пастернака и Цветајеве настао је уз помоћ професора руске књижевности и преводиоца руске поезије др Миодрага Сибиновића. Професор др Малиша Станојевић, књижевни историчар и песник, такође је сарађивао на овом пројекту Уводне текстове ових професора читају Милан Лане Гутовић, Љубивоје Тадић, Милена Шишкин и Дејан Ђуровић. Поему професора др Бошка Сувајџића посвећену Цветајевој прочитао је Милош Јанкетић. Био је то његов последњи глумачки и рецитаторски наступ. Поему је прочитао у једном даху, гласом који се слио са његовим годинама, са надахнућем која је у његовој интерпретацији приближило песнички доживљај и портрет лирске јунакиње Цветајеве.
Занимљиво је учешће глумице Даре Чаленић. И поред тешке болести, која ју је спутавала, упорно је желела да прочита песму коју сам изабрао. Неколико пута смо понављали снимање. После више читања, тон мајстор Велибор Хајдуковић је преслушао снимак и рекао Дари да је стихове лепо прочитала.
Посебан утисак је на мене оставио мој пријатељ Митрополит Амфилохије, који је прочитао песму „Таљиге живота“ Александра Сергејевича Пушкина. Кроз метафору таљига (запрежних кола), хтонског бића коња, прожета је мисао о људском животу. Човек је седи кочијаш, који вози кола без престанка. Ова песма је, могу рећи испратила владику јер је у време његове болести често емитова преко итернета.
Ана Софреновић, по општем мишљењу, посвећено и инспиративно чита стихове Пушкина, емотивно и са посебним смислом дочаравајући лепоту поезије овог песника. Поред Мире Ступице, Рада Ђуричин чита и на неки својствен начин тумачи песме и поеме Јесењина, познате љубитељима руске лирике.
Уистину, никога не могу издвојити, јер се овом пројекту пришло веома посвећено, код свих глумаца и песника , као што је пример Матије Бећковића, који се појављује као песник, који говори Пастернакову песму „Нобел“.
Тонским записима глумаца: Милана Гутовића, Љубивоја Тадића, Небојше Кундачине, Ђорђа Ненадовића, Дејана Ђуровића, а придружују се и радијски гласови Милене Шишкин и Драгане Кауцки. Руске песме пева Олга Јанчевецка.
Разноврсност овог пројекта огледа се и у чешћу песника госта. Песму Горана Лазовића чита Јевгениј Јевтушенко.
Могло би се рећи да је ово својеврсна антологија. Покушао сам да сачиним необичну публикацију, саткану од најлепших стихова руских песника са текстовима који дочаравају животе песника и њихову уметност писане речи.
Поред тога, у првом делу зборника су укључене песме Олге Јанчевецке, руске емигранткиње са тешком судбином, о чијем се стваралаштву у Русији мало зна, што бисмо ми желели да исправимо.
Олга Јанчевецка била је певачица руских романси. Рођена је 18. марта 1890. године у Брестској тврђави, где је породица живела у стану у зидинама тврђаве. Почетком 20. века, након смрти њеног оца, капетана Петра Виноградова, прешла је да живи код своје тетке у Брест, а око 1905. године се преселила код друге тетке у Петербург. Радила је у кројачком погону, од 1907. је била у типографији у редакцији Василија Јанчевецког, за којег се и удала 26. априла 1909. године.
Од 1910. године на добротворним концертима изводи романсе и пева у циркусу „Модерн“ (под уметничким именом „грофица Јелена Рок“). Године 1913. отпутовала је с мужем у Истамбул до места његове службе, али се ускоро вратила за Русију, пошто се није навикла на живот у иностранству. Од 1915. године похађала је Драмску школу код Петровског и Шмита, и истовремено ишла у оперску школу Вирџиније Домељи, узимала часове од Михаила Истомина и Тоскина. Певала је у Театру минијатура. Године 1917. примљена је у студио Позоришта музичке драме.
Након фебруарске револуције отпутовала је код мајке у Севастопољ, а на јесен исте године у Румунију, где се састајала са мужем, сином и Жењом (усвојеном ћерком њеног мужа). Следећу годину је дочекала у Петрограду, затим је отпутовала у Харков, а потом у Севастопољ, где је наступала на естради и у оперети Чернова. Тада се, на пролеће 1918. године, њен муж са децом вратио у совјетску Русију, о чему Јанчевецка није знала.
Крајем 1920. године је избегла у Истамбул, а крајем децембра у Србију (Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца). Наступала је у саставу музикалне трупе, коју су формирали емигранти из Русије, а затим је певала у загребачким ресторанима. Током немачко-фашистичке окупације Југославије одбила је да ради на сцени: „Изгубила сам глас. На дуже време“.
У послератном периоду преселила се у Београд, где је певала у ресторану „Казбек“, играла у Народном позоришту и снимала филмове. Године 1970. године је дошла у Москву, где се након пола века поново састала са својим сином.
Сахрањена је у Београду на Новом гробљу.
До последњег дана свог живота наступала је и изводила романсе, при чему је стекла популарност у народу, међу Србима и руским емигрантима, али и личну наклоност лидера земље. Међу поштоваоцима њеног талента био је и краљ Александар I Карађорђевић, и генерални секретар СФРЈ Јосип Броз Тито.
Песме Олге Јанчевецке су се издавале у огромним тиражима како у Краљевини, тако и у социјалистичкој Југославији.
Одиграла је и мање улоге у неколико филмова. Редакција програма документарног филма Радио-телевизије Србије снимила је документарац „Олга Јанчевецка“ (аутор сценарија и режисер: Анита Панић), који је представљен у званичној селекцији 19. Међународног фестивала „Златни витез“ у Москви (26.5 – 3.6.2010). Филм је приказао приче о Олги Јанчевецкој пиблицисте и писца Косте Димитријевића, певачице Усније Реџепове и певача који су са њом наступали Дубравке Нешовић и Живана Сарамандића. Филм је одликован специјалним признањем „За изузетну причу о необичној личности“ у категорији „дугометражни документарни филмови“.
